FUDBALSKI GLOBTROTER MARKO PEROVIĆ! Trenutno igra u Hong Kongu, raduje se uspesima voljene Zvezde, a sin Naum kreće njegovim stopama!

Ne postoji navijač Crvene zvezde kojem srce ne zaigra pri pomenu imena Marka Perovića. Slike sa 125. večitog derbija, u okviru 9. kola tadašnje Meridian Superlige, pre deceniju i „kusur“ nikada neće izbledeti u memoriji onih čijim venama teče „crveno-bela“ krv. Igrao se 93. minut, Zvezda je imala minimalnu prednost koju joj je doneo Luković. Partizan je napadao i nakon faula Boška Jankovića nad Markom Lomićem imao slobodan udarac iskosa na dvadesetak metara od gola Stojkovića. Tomić je loše centrirao, a defanzivci domaćih su izbili loptu u polje. Albert Nađ je glavom pokušao da je vrati nazad, no za nju se izborio Marko Perović i usledio je munjevit trk preko gotovo celog terena. Ispred njega je bio samo Nađ, zalomio je popularni Perke u levo, pa desno, potom opet namestio loptu na levu nogu i sa dvadeset metara opalio strelu ka golu Ivice Kralja. Lopta je završila u gornjem desnom uglu Partizanovog gola, Marakana je u tom momentu eksplodirala, a „delije“ dobile novog junaka. Momenat koji je obeležio karijeru tada dvadesetjednogodišnjeg momka.

Koliko je fudbal divan, ali i nepredvidiv, i koliko uspona i padova može da donese jasno se vidi na primeru Marka Perovića, pravog fudbalskog globtrotera koji je igrao u ukupno 13 klubova na četiri različita kontinenta. Bio je jedan od najboljih izdanaka Zvezdine čuvene „klase 1984“, predviđali su mu veliku evropsku karijeru, ali njegov sportski put je bio potpuno drugačiji. Danas u 34. godini igra u Hong Kongu. Trenutno je u Beogradu, gde smo u prijatnom razgovoru saznali mnoge detalje iz njegove karijere, a uskoro sledi povratak na Daleki istok.

Rođen je i odrastao na Kosovu u najturbulentnijem društveno-političkom periodu novije srpske istorije. Kao dečak nosio je dres Prištine, igrao fudbal u gradu u kom je rođen, a onda je 2000. godine prešao u Crvenu zvezdu. Ekskluzivno za Sport ekspres, Perović se priseća tog perioda.

„Moj prvi klub je bio FK Kosovo Polje, a posle godinu dana sam prešao u Prištinu. Inače Kosovo Polje je bilo najveće srpsko mesto tada na Kosmetu. Nema mnogo toga sad da se priča, desilo se bombardovanje, svi smo potom morali da napustimo Kosovo. Društvo je razišlo na „sto strana“ što se kaže, retko sa kim se i viđam, meni je trenutno sve ovde u Beogradu. Sećam se da sam nastupao za reprezentaciju naše južne pokrajine ovde na Teleoptikovom terenu. Mene je Partizan tražio, ali me je Toma Milićević bukvalno izvukao iz kancelarije i pitao za koga navijam. Kada sam mu rekao da sam zvezdaš, rekao je „Mali, šta onda tražiš ovde?“ (smeh) Ubrzo sam potpisao prvi stipendijski ugovor sa Crvenom zvezdom i potom sam priključen pripremama mlađih kategorija“.

Za prvi tim Crvene zvezde debitovao je protiv Mogrena u prvom delu sezone 2002/03., a jedno vreme je proveo i na pozajmici u ubskom Jedinstvu. Standardni član najtrofejnijeg srpskog kluba postao je u sezoni 2003/04., kada je Zvezda pod vođstvom Slavoljuba Muslina osvojila duplu krunu. Perović je za Zvezdu odigrao ukupno 123 zvanične utakmice, postigao 12 golova, osvojio tri titule prvaka države, i isto toliko nacionalnih kupova u istim sezonama (2004., 2006. i 2007. godine).

„Mojim dolaskom je Toma Milićević završio skauting u toj našoj generaciji. Nas su od mladih nogu učili, vaspitavali i spremali za prvi tim, rezultati nisu bili prioritet. Mnogo igrača je godinama standardno igralo za mlađe reprezentativne selekcije, i zaista je to bila dobra generacija. Prvom timu su kod Zorana Filipovića prvo priključeni Milovanović i Mrđa, a potom Janković, Basta i ja. Moram da kažem da nam je jedino bilo važno da igramo za prvi tim Crvene zvezde, detalji ugovora, koliko novca, to je sve bilo u drugom planu, dok danas to kod mnogih mladih igrača nije slučaj. Stasavali smo uz starije, Boškovića, Pjanovića, Vidića, Lalatovića… Liga je tada bila, bar po meni, kvalitetnija nego u današnje vreme. Jedan prelep period zaista, tri „duple krune“, stvarno za nezaborav“, priseća se Perović.

Zvezda je u vremenu kada je Perović nosio „crveno-beli“ dres igrala mnoge velike evropske utakmice, ali je za uspeh uvek nedostajalo malo. Pitali smo Marka kako sa ove vremenske distance gleda na mečeve protiv PSV-a i Milana, odnosno one sjajne momente u Ligi Evrope koje je prekinuo Kevin Gameiro bukvalno u poslednjim sekundama grupne faze.

„U pravu ste, falilo je malo. Namerili smo se na jače protivnike, iskusnije. PSV je recimo 2004. godine igrao polufinale Lige šampiona, imao jednog Van Bomela, Kokua… Sećam se Marka van Bomela, tamo u Ajndhovenu, Basta i ja na sredini terena vodimo duele sa njim, a čovek nas je prebio bukvalno, tukao je 90 minuta, mi „klinci“, nismo imali šanse… Milan je dve godine kasnije bio prvak Evrope sa onim strašnim timom, nas su izbacili u kvalifikacijama… Vidite, mi smo na Marakani mogli svakoga da pobedimo, nebitno da li je domaća utakmica, derbi, ili Evropa. Stvarno smo na našem terenu bili dominantni, ali prosto za korak dalje u Evropi je falilo malo više. Bez obzira na sve, to je bilo jedno sjajno iskustvo za sve nas“.

Sve je izgledalo sjajno za mladog Perovića do meča u Apatinu u sezoni 2006/07. Lom noge nakon starta Nenada Miškovića značio je kraj sezone, a Marko je propustio i Evropsko prvenstvo mladih reprezentacija 2007. godine, na kojem je Srbija stigla do finala.

„Prvenstvo je tada već bilo rešeno, iskreno mnogo prvotimaca nije išlo na to gostovanje, ja sam se, ipak, našao u autobusu za Apatin. Gadno je bilo, u prvom momentu sam pomislio da je koleno, ali kad sam pogledao u nogu, sve mi je bilo jasno… Protivnički igrač zaista nije imao nameru da me povredi, ali eto, desilo se. Svakako da je to bio momenat koji je na neki način usporio moj fudbalski napredak, šest meseci sam bio van svih dešavanja, međutim prosto morate dalje. Nisam klonuo duhom, oporavio sam se, i jedva čekao povratak na teren“, priča Perović.

U sezoni 2007/08. Marko odlazi u švajcarski Bazel, sa kojim je osvojio duplu krunu, a naredne 2008/09., potpisao je i ugovor sa švajcarskim šampionom. Zablistao je u punom sjaju i na 27 utakmica postigao osam golova. Ipak, nakon smene trenera Grosa, nije dobijao šansu kod novog trenera Torstena Finka, bivšeg fudbalera minhenskog Bajerna, pa je bio prinuđen da promeni sredinu.

„Bazel me je hteo prvo na šest meseci, samo da treniram, da prođem tu neku fazu prilagođavanja nakon povrede, a potom da potpišem ugovor na tri godine. Ja sam vrlo brzo pokazao da sam spreman, već posle petnaestak dana sam bio u protokolu, dao gol na prvom meču, i oni su zaista bili prezadovoljni. Bazel je klub koji je tada strahovito brzo napredovao, igrao Evropu svake godine. Trener Kristijan Gros je voleo igrače sa ovih prostora, tu je bio Ergić, pre mene su klub napustili Kuzmanović, Rakitić i Petrić. Igrao sam veoma dobro, bio prezadovoljan, ali onda je u klub umesto Grosa došao Torsten Fink. Čovek je imao neku svoju filozofiju, skoro deset igrača je „sklonio“, ja sam video da ne računa na mene i odlučio sam da napustim Švajcarsku“.

A onda, veliko iznenađenje. Perović karijeru nastavlja u američkoj MLS ligi u redovima Nju Inglanda, za koji je nastupao od 2010. do 2011. godine. Ostavio je odličan utisak i od strane navijača Nju Inglanda je izabran za najboljeg fudbalera ekipe.

„Iskren da budem, da mogu da vratim vreme, nikada ne bih otišao iz Amerike. Liga je organizovana do perfekcije, ne postoji neki dodatni pritisak, i uopšte nije bitno što si stranac. Svi su potpuno ravnopravni što nije slučaj sa nekim drugim državama u kojima sam igrao. Uslovi za život su fenomenalni, i bilo mi je neopisivo lepo. Ja sam se potom i povredio, nisam hteo da ostajem, da čekam, i usledio je povratak u Evropu“.

Marko se dakle nije dugo zadržao „preko bare“. Nakon povratka iz Amerike ponovo je postao član svog voljenog kluba.

„U Zvezdu sam se vratio, prvobitno želeći da samo treniram, da se oporavim od povrede. Ipak, čelnici kluba su rekli „Hej, zašto da dovodimo nekog na toj poziciji kad je tu Marko?“ Prosinečki, koji je tada bio trener, se složio. Zvezda je tada bila u veoma lošem finansijskom momentu, nije bilo dobro nikako… Plate su kasnile, dugovanja prema igračima su bila ogromna, vreme je prolazilo, ja sam pustio menicu, potom sam suspendovan, nisam trenirao sa ekipom i morao sam da odem. Šta da se radi, nije bio lep period, ali život ide dalje“, nevoljno priča Perović o svom drugom boravku u Crvenoj zvezdi.

Igrao je i za iranski Persepolis, sa kojim je u sezoni 2012/13. osvojio tamošnji Hazfi kup. Potom je kratko nosio dres OFK Beograda, a zatim se od januara 2014. priključio tajlandskom Čainat Hornbilu. Iste godine je imao i epizodu u kragujevačkom Radničkom 1923, a potom je bio član je malezijskih Sajm Darbija i Kelantana. Nastupao je i za brazilski Operario Feroviario (Brazileirao, Serija D), a potom je postao član Saut Čajne iz Hong Konga. Trenutno u istoj zemlji nastupa za R&F Hong Kong.

„Fudbal nisam igrao samo u Australiji i Africi, na svim ostalim kontinentima sam bio. (smeh) Iskreno, da mi je neko rekao kojim putem će ići moja karijera, priznaćete, teško bi bilo ko poverovao. Trenutno sam u Hong Kongu. U Saut Čajni sam igrao šest meseci, klub se potom ugasio, predsednik je što se kaže „digao ruke“ od fudbala, pa sam potom prešao u R&F Hong Kong“.

Naravno, Marka smo pitali kako je došlo do toga da zaigra na svim ovim „egzotičnim“ fudbalskim destinacijama, kao i da napravi komparaciju između Malezije, Tajlanda i Hong Konga.

„Meni je u životu bilo važno samo da igram fudbal, gotovo sve ponude sam odmah prihvatio, nisam želeo da kalkulišem. Kada je Malezija u pitanju, sve je zaista bilo super, na Tajlandu takođe, možda malo organizaciono liga nije na najvišem nivou, ali sve ostalo je veoma dobro. Ono što me najviše oduševilo jeste klima. Preko cele godine je toplo, idealno… Tvoje je da budeš spreman, da treniraš, i igraš. A u Hong Kongu imate bukvalno sve! Kvalitet fudbala je solidan, liga koja broji deset klubova tamo postoji dugo godina, i prevagu naravno donose stranci. Verujte mi, svi igrači su fizički besprekorno spremni, nije naivno niti malo, iako ljudi možda imaju skromna saznanja i poneku predrasudu prema tamošnjem fudbalu“.

Reč-dve i o brazilskoj avanturi…

„Nezaboravno iskustvo! Moj bivši saigrač Brazilac iz Sajm Darbija je “krivac” za to… Vratio se u Brazil, iz kluba su potom pozvali i mene. U početku je bilo “Gde ću, bre, u Brazil?”… Ipak, poslali su ugovor, uslovi za porodicu, za život maksimalno korektni i odlučio sam da odem. Zadržao sam se godinu dana, iako smo praktično tu Brazileirao ligu igrali šest meseci. Ipak, nismo bili bez utakmica, jer smo redovno igrali prijateljske mečeve protiv B timova poznatih klubova poput Koritibe, Atletiko Paranensea i slično. Težak je fudbal u Brazilu, treninzi traju čitavu večnost, mnogo je tzv. ”suvog” trčanja, mnogo biju, ali izdržao sam“, sa osmehom na licu se popularni Perke priseća perioda u zemlji kafe i Sambe.

Fudbal je Marku Peroviću dao mnogo toga, iako je utisak da je igrač takvog kvaliteta mogao mnogo više. Neretko se čuju komentari da su takvu levu nogu u novom milenijumu na Marakani imali još samo Branko Bošković, Bojan Đorđić i Nenad Milijaš. Perović, ipak, naglašava da je zadovoljan svojom karijerom i ističe da će fudbal igrati dokle god se fizički bude osećao spremnim.

„Pa, još me niko ne pretrčava, osećam da mogu. Kad se osvrnem iza sebe, nemam za čim da žalim, možda sam, ipak, mogao više da igram u Evropi, ali Bože moj, karijera je krenula nekim drugim putem. Sve što sam video i proživeo u fudbalu svih ovih godina, u privatnom životu sigurno da ne bih uspeo“.

Zvezda je bila nezaobilazna tema u nekoliko navrata kroz razgovor sa Perovićem, pa tako nismo propustili priliku da ga pitamo za komentar sjajnih igara „crveno-belih“ u poslednjih šest meseci. Jednog igrača iz aktuelnog igračkog kadra Crvene zvezde je posebno afostrofirao…

„Po meni Zvezda nikada nije bila na ovom nivou od kako je pratim. Sa strancima nisu promašili, i igraju mnogo, mnogo dobro. Mislim da Zvezda može da prođe CSKA i načini još jedan korak u Evropi. Oduševio me Krstičić, podigao je Zvezdu, igra na vrhunskom nivou. Po meni je on pokretač ovog tima“, jasan je Perović.

Markov naslednik je krenuo očevim stopama. Osmogodišnji Naum trenira u Crvenoj zvezdi, prati redovno utakmice prvog tima, a Perovića smo pitali da li je sin nasledio očev talenat.

„Meni se sviđa kako napreduje i kako se ponaša. Ima tu takozvanu sportsku drskost i mnogo voli fudbal. Videćemo, kao otac pružam i pružaću mu maksimalnu podršku. Vredan je i mislim da ima itekako smisla za fudbal“, završava razgovor za Sport ekspres Marko Perović.

FOTO: Print Screen/Instagram/Facebook/perke84/Marko Perović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *