Zdravko Mamić: Učio sam od Džaje, Cveleta, Zeke i Bjeke

S. Milošević/Afera

Možete da ga mrzite ili volite, ali jedno mu ne možete osporiti – sposobnost da napravi  novac i stvori veliki klub. U intervjuu za Aferu Zdravko Mamić otkriva kako je od talentovanog klinca stigao do najboljeg menadžera u regionu. Prvi čovek NK Dinamo iz Zagreba priznaje da je zanat učio od Džajića Cvetkovića, Bjekovića i Zečevića i smatra da ih je u tom poslu prevazišao.

Kako je tekao razvojni put Zdravka Mamiića od nekadašnjeg uspešnog mladog fudbalera do najboljeg fudbalskog menadžera u regionu?

– Sve što sam steko u životu, stekao sam – sam sa svojih 10 prstiju bez ičije pomoći. Nisam ima podršku bogatih roditelja ili stranke, vlasti. Naravno da sam ima podršku mojih prijatelja, ali uglavnom sam se probijao sam. Nije bilo lako. Rano sam počeo sa biznisom , prodajom „leviski“, stiropora i novina na stadionu. Nisam se stideo posla. Za uspeh  je potrebna životna praksa kao i ulično iskustvo. Džabe ti diplome. Uz to bio sam i dobar fudbaler, sa 15 godina sam bio član reprezentacije Jugoslavije, ali su me u Dinamu rano otpisali. Ne samo mene već i moju dvojicu braće koji su bili još bolji fudbaleri od mene, ali su oni, ipak dužim putem stigli do uspeha. Bila je to nepravda, koja me je vremenom jačala, nisam dao da moja braća propadnu, pa sam se bavio fudbalskim poslovima. Eto tako sam uplovio u menažerske vode. Ljubav i upornost – to su dve stvari koje su me mobilisale i koje su me vukle napred. Kad sam sa Barišićem preuzeo klub Dinamo je bio u najgoroj situaciji u istoriji… Sada smo od njega napravili stabilan klub i rešili finansijske probleme za nekoliko sezona. Mogli smo i više, jer imamo potencijal, ali to je ipak nemoguće kad se uzmu okolnosti u kojima Dinamo funkcioniše. Svi su protiv nas, stalno nas napadaju. Neverovatno je koliko je doza ljubomore protiv nas. Mi smo u poslednjih 10 godina iz Evrope prihodovali 300 miliona evra. Igrače smo prodali u vrednosti od 210, a dodatnih 90 miliona evra smo dobili od igranja u Ligi šampiona i Ligi Evrope. Nikome nije jasno kako sam to prihodovao, Redovno izmirujemo obaveze prema državi i imamo preko 200 zaposlenih i opet smo na udaru onih koji na nama hoće da ubiraju jeftine političke poene.

Mogu da vas mrze ili vole ali menadžerski posao vam ide od ruke. Zvezda i Partizan za 10 godina zarade na transferima koliko vi za godinu dana u Dinamu. U čemu je tajna Vašeg uspeha?

– Kada sam došao u Dinamo učio sam od Džaje, Cveleta, Zeke i Bjeke jer oni su bili avangarda u tom poslu. Onda sam se pojavio ja i sve sam ih prevazišao. Učenik je postao bolji od učitelja. Zvezda i Partizan rade dobro, ali Dinamo radi mnogo bolje. Međutim, i oni i ja imamo probleme. Mnogo smo uradili za klubove i razvoj klubova, ali se izgleda vole neuspešni ljudi. Oni koji ne rade i ne donose nikakve odluke nemaju nikakvih problema.

Kako komentarišete činjenicu da ste popularniji, poštovaniji i cenjeniji na Balkanu nego u svojoj domovini?

– Na to gledam sa pomešanim osećanjima, tužan zbog toga što me ne cene u mojoj zemlji i srećan što dobijam komplimente za svoj rad u Dinamu. Kad je u pitanju Hrvatska očigledno se radi o nekoj ljubomori, zavisti, ne znam kako da drugačije to objasnim.

Zvezda i Partizan grcaju u dugovima, da li biste prihvatili da ih preporodite kao što ste to učinili sa Dinamom?

– Da sam mlađi prihvatio bi, ali moj kraj u fudbalu se bliži jer sam umoran i istrošen. Imao sam mnogo izuzetnih ponuda iz inostrastva, ali sam ih sve odbio. U godinama sam kad ne bih menjao sredinu, jer teško je u ovim godinama počinjati iz početka. Tu sam u Dinamu dok budem mogao, tako da o drugim klubovima ne razmišljam.

Ne samo dva vodeća srpska kluba već i ostali su u finansijskim poteškoćama, malo koji klub isplaćuje igrače. Kakva je situacija na tom planu u Hrvatskoj?

– Kod nas se isčistila situacija, uveli smo sistem licenciranja i klubovi redovno plaćaju igrače. U tom pogledu smo otišli mnogo dalje od Srbije. Kod nas se zna „koliki ti je guber, toliko se pokrij“. Tako se mora raditi i kod vas, jer ne možete da računate na velike rezultate ako ste u finasijskoj dubiozi 40-50 miliona evra.

Šta je rešenje za Srbiju?

– Trebalo bi privatizovati klubove. Iluzorno je očekivati da će doći neki baja iz inostranstva i platiti dug, pa da u isti ulaže. Na početku je potrebna pomoć lokalnih zajednica i države. Trebalo bi da se potraživanja pretvore u deonice kako bi se situacija isčistila. U tom slučaju je moguće potražiti investitora.

Hrvatska liga nikad nije bila jača…

– Kompliment je za sve što je hrvatska liga najjača u regionu. Tajna je što smo se pre suočili sa teškim situacijama, prvi smo uspostavili kriterijume licenciranja po kojima neko može biti prvoligaš. Zato su i neke ozbiljne fudbalske sredine nestale – kao Šibenik, Zadar, Varaždin, Čakovec, Slavonski Brod, baš zbog toga što nisu zadovoljile kriterijume. To se i dalje čisti. Spasila nas je privatizacija. Novac i stručnost ljudi su doveli do rezultata i ozbiljnog rada, drugačije ne može. Do privatizacije većinski vlasnici su bili gradovi i neki drugi deoničari koji su svoja potraživanja pretvorili u vlasništvo. To je bila prelazna faza. Onda je grad deonice prodavao na tržištu i to se desilo u mnogim klubovima. Odmah je došlo do rezultata. Prost je razlog – ako su oko vas svi slabi, onda nemate s kim da se takmičite. Nama je pojava jakih klubova u Hrvatskoj dobro došla da i mi ojačamo. Problem je ako se prošetate kroz ligu i onda dođete u Evropu gde vas svi „nakantaju“ jer niste dovoljno jaki. Bolje je imati konkurenciju u jakoj ligi, nego biti neprikosnoven u slabom prvenstvu.

U fudbal su ušli mnogi ljudi bez biografije, koliko je danas teško naći pravog sportskog rukovodioca?

– Sistem je neuređen, pa sposobni ljudi ne žele da rade u neoređenom okruženje. Zbog toga brzo stradaju i neće da ulaze u prljav sistem, što pogoduje raznoraznim, ne znam kako da ih nazovem, da ulaze u klubove. Dakle, pametni i sposobni ljudi ne žele da ulaze u kaljugu koja se nalazi oko sporta. Političari su je stvorili, a u svakodnevnom obraćanju govore da je kaljuga. Pa tu kaljugu su napravili oni i moraju da je isčiste pre svega pravljenjem strategije o sportu. Bez prave strategije nema uspeha ni u Srbiji, ni u Hrvatskoj. Sve vuku pojedinci, da li uz pomoć roditelja ili ljudi koji imaju interes. Tako je u svim segmentima života, pa i u fudbalu je neophodno napraviti nacionalne strategije.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *